Tranzit

Teodora Jovanović, Marta Stojić Mitrović

Pojam tranzita koristi se na različite načine – nagoveštava prelaz, most, privremenost, prolaznost i liminalnost. U kontekstu migracija, tranzit se odnosi na trajanje, mesto i način boravka ljudi koji se kreću preko granica. Uobičajeno je da se tranzit u migracijama koristi kao sinonim za prelaznu tačku u sklopu migracijskih ruta. Međutim, kritička tumačenja tranzita odbacuju ideju da su migracije jednosmerni, linearni pokret, od tačke A do tačke B, sa definisanim početkom i jasno zamišljenim ciljem (Schapendonk 2012, Crawley i  Jones 2020). Kritička tumačenja tranzita upravo su se razvila kroz etnografska istraživanja na području Balkana (npr. Hess 2012), ali i drugih područja koja se nalaze duž spoljnih granica Evropske unije (npr. Fontanari 2019). Istraživači su ustanovili da tranzit može biti iscrpljujući dugogodišnji poduhvat za ljude u pokretu, kao i da tranzit nema samo prostornu, već i temporalnu dimenziju (Rydzewski 2020: 80; v. tranzit kao življeno iskustvo). Iskustva „zaglavljenosti u tranzitu“ ispitivana su kroz razmatranja uticaja zakonodavnog okvira na subjektivna iskustva traženja azila (Brekke i Brochmann 2015).

U diskursima o migracijama često se upotrebljava pojam „tranzitnih zemalja”, i to kao suprotnost u odnosu na „zemlje destinacije“. U Evropi se zemljama tranzita uglavnom smatraju one zemlje koje se nalaze na obodima EU i izvan centra političko-ekonomske moći, dok su bogate zapadnoevropske i severnoevropske zemlje označene kao zemlje destinacije. Upravo na primeru takve ideje, tranzit možemo sagledati kao svojevrsni politički instrument, odnosno kao diskurzivno sredstvo za postizanje određenih političkih interesa. U takvim diskursima, tranzit se takođe shvata kao jednosmerni pokret. Spoljna i unutrašnja identifikacija zapadnobalkanskih država kao država jednosmernog tranzita najviše je došla do izražaja  tokom dugog leta migracija 2015. godine i postojanja balkanskog koridora. Balkanski koridor predstavljao je institucionalni i humanitarni poduhvat organizovanog tranzita.

Konvencionalna tumačenja “tranzitnih migracija”, pored toga što pokušavaju da ukalupe ne-linearna iskustva ljudi koji se kreću preko granica, takođe sadrže pretpostavku da možemo podeliti zemlje kroz koje se ljudi kreću na “tranzitne” i one koje to nisu. Upravo imenovanje određenih zemalja kao “tranzitnih” pruža podlogu za razvoj migracijskih politika koje pružaju samo privremena rešenja i onemogućavaju ostanak. Stoga kritička tumačenja tranzitnih migracija pokazuju da je tranzit duboko politizovan koncept, koji omogućava eksternalizaciju migracijskih politika Evropske unije (Düvell 2012) i ima značajne praktične posledice kako sa osobe koje se kreću, tako i za države koje preuzimaju identitet tranzitnih. Ono što se postiže identifikacijom pojedinih (geo)političkih prostora kao tranzitnih je devalvacija a često i de facto potpuna suspenzija sistema pravne zaštite osoba u pokretu i odricanje mogućnosti da osobe dobiju trajni status, tj. da imaju puno pravo da pre svega ostanu.  

Upotreba koncepta tranzita u političkom diksursu je raznovrsna. U Zapadnobalkanskim državama, tranzitnost najčešće figurira kao izgovor za nečinjenje, tj. pasivnost institucija, pri čemu se u diskursu odgovornost za to prebacuje na same osobe u pokretu, koje „ne žele tu da ostanu“, kao i na za ostanak neprivlačnu geopolitičku pozicioniranost „izvan centra“. Ovo je svojevrsno priznanje asimetričnih ekonomskih i političkih odnosa zapadnobalkanskih država i EU, i manipulisanje slikom sopstvene pozicioniranosti u zoniranom graničnom pejzažu EU na unutrašnjepolitičkom i spoljnopolitičkom planu, ali i u administrativnoj praksi. (Auto)identifikacija kao jednosmernog  tranzitnog prostora posebno je bila raširena tokom dugog leta migracija 2015. godine i postojanja balkanskog koridora. To je omogućilo opravdanje politike „dobroprošlice“ (Bužinkić 2017) i usmeravanje finansijskih, materijalnih i ljudskih resursa ka izgradnji kapaciteta za njeno sprovođenje. Tokom postojanja koridora, osobe u pokretu su na različite načine podsticane na jednosmerni tranzit, od verbalnih naredbi policije u beorgadskim parkovima „Go to Hungary / Croatia, go!“, do stroge kontrole tranzita železnicom u Hrvatskoj. Tokom sveg vremena funkcionisanja balkanskog koridora, postojao je i kontrakoridor, za osobe kojima tranzit nije bio dozvoljen. Prekid koridora u martu 2016. doveo je do gašenja prihvatnih kampova u državama EU, dok su u zapadnobalkanskim državama oni restrukturirani u kampove za duže zadržavanje, što su finansirale EU i države Šengen zone. U ovi kampovima, za razliku od azilnih centara, smeštene su osobe koje nemaju administrativno regulisan boravak (što se postiže izražavanjem namere da se zatraži azil i pokretanjem azilne procedure) i nalaze se u prolongiranom pravnom limbu. Upravo se za njih vezuje narativ da same proizvode pravni limbo, jer „ne žele da ostanu u Srbiji, pa ni da traže azil“. Kako regulisanje pravnog statusa predstavlja samo prvi korak za aktivaciju pristupa sistemima zdravstvene zaštite, obrazovanja, uključenja u tržište rada i tako dalje, tj. uključenje u društvo, njegovo narativno odricanje a praktično onemogućavanje predstavlja još jednu tehniku obeshrabrivanja ostanka. Drugim rečima, predstavlja kompleksni impuls za odlazak, realizovan bilo kao nastavak puta, bilo kao povratak. Za Srbiju je karakteristično to da je broj dodeljenih pravnih statusa koji omogućavaju legalni boravak zanemarljivo mali u odnosu na broj osoba koje su prošle kroz njen sistem kampova i skvotova koji imaju funkciju pasivnog olakšavanja/omogućavanja tranzita.

Predznak tranzitni vrlo zanimljivu realizaciju našao je u Mađarskoj, koja je 2015. započela sa sprovođenjem izuzetno restriktivne migracijske politike. Nakon podizanja granične ograde, otvoreni su procesni centri na graničnim prelazima Kelebija/Tompa i Horgoš/Roszke. Sa srpske strane su se najpre formirali skovotovi čije je postojanje ugašeno uvođenjem notorne, ekstralegalne liste za ulazak u Mađarsku. Osobe u pokretu su čekale po srpskim kampovima da na njih dođe red da uđu u Mađarsku. Dakle, obećanje tranzita i nada za dobijanje nekog statusa u Mađarskoj, je služilo kao način privlačenja osoba u pokretu da uđu u sisitem kampova u Srbiji i u njemu ostanu, a da se pri tome ne rešava njihov status u Srbiji. Procesni centri u Mađarskoj su vremenom prerasli u tzv. tranzitne zone, koje su de facto bile detencija odakle su tek retki uspevali da dobiju dozvolu ulaska u Mađarsku, a većina posle izvesnog perioda pušbekovana u Srbiju. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je niz presuda u kojima se presuđuje da je Mađarska u njima ilegalno i na nehuman način, čak i uz uskraćivanje hrane,  zatvarala odrasle osobe i decu u pokretu. Dakle, izraz tranzitni, koji implicira kretanje, korišćen je za detenciju, tj. odsustvo kretanja ali i kretanje unazad, van Mađarske. Kao ekstralegalne, vanredne zone, tranzitne zone su omogućavale suspenziju pravne države i sistema zaštite osnovnih ljudskih prava. Takođe, slale su poruku da osobe, iako fizički u Mađarskoj, u nju nisu ušle, nego da su u nekoj vrsti čistilišta kroz koje će uspešno proći samo neki. Mađarski primer ukazuje ne samo na arbitrarnost upotrebe izraza, kojim se sakriva pravo značenja, već znači i odbacivanje ogovornosti za sprovođenje sistema zaštite osoba u pokretu, dok ujedno predstavlja jasnu političku izjavu: oni su tu privremeno, mi ih primiti nećemo.

Sakrivanje centara za detenciju stranaca pre njihove deportacije iza reči tranzit prisutno je i u Hrvatskoj. Deportacijski kampovi u Trilju i Tovarniku se službeno zovu tranzitni prihvatni centri za strance. Za razliku od tzv. zimskog prihvatno-tranzitnog centra u Slavonskom Brodu, koji otvoren je i korišćen tokom trajanja balkanskog koridora i tako predstavljao deo formalizacije koordinisanog transnacionalnog tranzita prema zapadu, kampovi u Trilju i Tovarniku omogućavaju kontratranzit, prisilni tranzit prema istoku koji nad osobama u pokretu sprovode državni organi.

Zapadni Balkan predstavlja prostor duplog tranzita – kroz njega ne samo da tranzitiraju ljudi koji su put započeli u zemljama Globalnog Juga (npr. Jugozapadna Azija i Severna Afrika), već i same zemlje Zapadnog Balkana, zajedno sa njihovim državljanima, fizički i egzistencijalno tranzitiraju oko EU (Leutloff-Grandits 2023). Stoga se dugogodišnji procesi pristupanja EU i migracije državljana zemalja Zapadnog Balkana mogu posmatrati kao tranzitni i kontratranzitni procesi.

Dok u javnom diskursu tranzit i kontratranzit predstavljaju jednosmerna kretanja, ka centru i od centra, u praksi je situacija znatno komplikovanija. Tranzit se obično povezuje sa samonicijativnim kretanjem osoba,  a kontratranzit se koncipira kao realizacija primene pravnih represivnih instrumenata sigurne države i readmisije. Međutim, i zakonskim okvirima i ekstralegalnim sistemom pušbekova i pulbekova, nasiljem i graničnim ogradama proizvodi se balkanski krug, kompleksni, fragmentirani dispozitiv, koga odlikuje višesmerno, isprekidano, tranzitorno kretanje i stajanje.  

15. 9. 2023.

Literatura

Brekke, Jan-Paul i Grete Brochmann. 2015. “Stuck in Transit. Secondary Migration of Asylum Seekers in Europe, National Differences, and the Dublin regulation“. Journal of Refugee Studies 28/2: 145-162.

Bužinkić, Emina. 2017. "Dobrodošli vs. dobroprošli. Krizna mobilizacija i solidarizacija s izbjeglicama u Hrvatskoj kao tranzitnoj zemlji". U Kamp, koridor, granica. Studije izbjeglištva u suvremenom hrvatskom kontekstu. Emina Bužinkić i Marijana Hameršak, ur. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, Centar za mirovne studije, Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Centar za istraživanje etničnosti, državljanstva i migracija,   133-155.

Crawley, Heaven i Katharine Jones. 2020. “Beyond Here and There. (Re) Conceptualising Migrant Journeys and the ‘In-Between’“. Journal of Ethnic and Migration Studies 47/1: 1-17.

Düvell, Franck. 2012. “Transit Migration. A Blurred and Politicised Concept“. Population, Space and Place 18/4: 415-427.

Fontanari, Elena. 2019. Lives in Transit. An Ethnographic Study of Refugees’ Subjectivity across European Borders. London, New York: Routledge.

Hess, Sabine. 2012. “De‐naturalising Transit Migration. Theory and Methods of an Ethnographic Regime Analysis”. Population, Space and Place 18/4: 428-440.

Leutloff-Grandits, Carolin. 2023. "The Balkans as 'Double Transit Space'. Boundary Demarcations and Boundary Transgressions Between Local Inhabitants and 'Transit Migrants' in the Shadow of the EU Border Regime". Journal of Borderlands Studies 38/2: 191-209.

Rydzewski, Robet. 2020. "Hope, Waiting, and Mobility. Migrant Movement in Serbia After The EU-Turkey Deal". movements 5/1: 75-96.

Schapendonk, Joris. 2012. “Migrants' Im/Mobilities on their Way to the EU. Lost in Transit?”. Tijdschrift voor Economische en Sociale Geografie 103/5: 577-583.

Dokumenti