Prisila
Prisila predstavlja jedan od centralnih koncepta u savremenom razumevanju različitih vrsta migracija. Podele na različite vrste migracija su politizovane i korišćene u cilju upravljanja i kontrole migracija (Faist 2018; Malkki 1995; Scheel, Garreli i Tazzioli 2015). Jedna od tih podela je na prisilne i dobrovoljne migracije (prve se u srpskom jeziku nazivaju i prinudne migracije). Za tu podelu, upravo su ključna pitanja prisile i izbora. Ta podela konstruisana je na osnovu odluke o migriranju i pretpostavlja se da jedni migriraju dobrovoljno, obično u potrazi za boljim i ekonomski sigurnijim životom, dok su drugi silom prilika naterani da napuste domovinu. Prisila, dakle, predstavlja pokretačku silu, strukturu, splet okolnosti koji dolazi spolja, izvan pojedinca i nezavisno od ličnog izbora.
Izbeglištvo se često poistovećuje sa prisilnim migracijama. Izbeglice su predstavljene kao žrtve okolnosti, nasilja i struktura, odnosno kao osobe koje nisu imale drugog izbora osim da napuste određenu teritoriju. Proces formiranja konceptualne kategorije izbeglice usko je povezan sa institucionalizacijom izbeglice kao pravne kategorije, onako kako je definisana u Ženevskoj konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine i pratećem Njujorškom protokolu iz 1967. godine (Malkki 1995).
Tokom devedesetih godina XX veka, u studijama migracija razvila se ideja da prisilne i dobrovoljne migracije ne treba posmatrati kao binarnu opoziju, već kao kontinuum ili spektar (Van Hear 1998). Mada u okviru te ideje i dalje dolazi do klasifikacije ljudi i njihovih motiva raseljavanja u kategorije negde duž kontinuuma, ona predstavlja korak ka rekonstrukciji osnovne podele. Iz toga sledi da elementi prisile i izbora mogu postojati u obe vrste migracija, da su granice između prisilnih i dobrovoljnih kretanja često zamagljene, kao i da se u praksi motivi za iseljavanje često prepliću (Turton 2003). Takođe, prisila ne mora da se odnosi samo na kretanje. I nepokretljivost/nekretanje (engl. immobility) može biti prisilno, u smislu da su ljudi primorani da ostanu na nekoj teritoriji (Lubkemann 2008). Još jedan teorijski iskorak ka dekonstukciji razumevanja migracija isključivo kroz podelu na prisilne i dobrovoljne predstavlja pristup autonomije migracija (npr. Casas‐Cortes, Cobarrubias i Pickles 2015; Mecadra 2010). U okviru tog pristupa, migracije se posmatraju kao kreativna sila ili pokretačka snaga, pre nego kao puka posledica ili objekat sile.
Ljudi u pokretu izloženi su različitim oblicima prisile i nakon inicijalnog momenta napuštanja određene teritorije, odnosno tokom daljeg puta. Manje ili više vidljiva prisila na državnim granicama manifestuje se kroz različite mehanizme kontrole granica, u kojima značajnu ulogu imaju ne samo države, već i privatne kompanije (Bloom i Risse 2014). Sekuritizacija migracija proizvodi različite oblike prisile. Tako i fizičko i strukturno nasilje nad ljudima u pokretu, koje se na spoljnim granicama EU sprovodi u ime sekuritizacije migracija, proizvodi različite oblike prisilnih kretanja i nekretanja. U prisilna kretanja možemo svrstati i deportacije (Gibney 2013). Pojedini autori prinudu uočavaju i u programima asistiranog dobrovoljnog povratka (Sökefeld 2020).
U kontekstu graničnog režima na Balkanu, možemo identifikovati prisilna kretanja i nekretanja sa kojima se ljudi u pokretu suočavaju tokom svog puta ka zemljama EU (Jovanović 2021). Svedočimo pušbekovima, deportacijama, readmisijama i nedobrovoljnim relokacijama u kampove kao specifičnim oblicima prisilnih kretanja. U prisilna nekretanja možemo svrstati prakse ulogorenja, odnosno zadržavanja ljudi u pokretu u različitim detencijama, kampovima, prihvatnim i azilnim centrima, ali i u objektima koje su ljudi u pokretu sami zauzeli. Takođe, na Balkanu kao jednoj od evropskih zona prigušenja, možemo razmatrati uzajamno dejstvo sekuritizacije i autonomije migracija (Lipovec Čebron i Zorn 2016). Upravo na ovom području vidimo da prisila i nasilje (u kontekstu migracija) nisu vezani samo za uzroke iseljavanja iz zemalja Globalnog juga, već da se za ljude u pokretu nastavljaju duž spoljnih i unutrašnjih granica Evrope.
1. 3. 2022.
Literatura
Bloom, Tendayi i Verena Risse. 2014. "Examining Hidden Coercion at State Borders. Why Carrier Sanctions Cannot Be Justified". Ethics & Global Politics 7/2: 65-82.
Casas‐Cortes, Maribel, Sebastian Cobarrubias i John Pickles. 2015. “Riding Routes and Itinerant Borders. Autonomy of Migration and Border Externalization”. Antipode 47/4: 894-914.
Faist, Thomas. 2018. "The Moral Polity of Forced Migration". Ethnic and Racial Studies 41/3: 412–423.
Gibney, Matthew J. 2013. "Is Deportation a Form of Forced Migration?". Refugee Survey Quarterly 32/2: 116-129.
Jovanović, Teodora. 2021. "Forced (Im)Mobilities En Route. ‘Justified’ Violence of the Border Regime in Balkans". Glasnik Etnografskog instituta SANU 69/2: 433-455.
Lipovec Čebron, Uršula i Jelka Zorn. 2016. “Avtonomija in nadzor migracij v Evropskih ‘tamponskih conah’”. Dve domovini 43/1: 61-75.
Lubkemann, Stephen C. 2008. "Involuntary Immobility. On a Theoretical Invisibility in Forced Migration Studies". Journal of Refugee Studies 21/4: 454-475.
Malkki, Liisa H. 1995. "Refugees and Exile. From 'Refugee Studies' to the National Order of Things". Annual Review of Anthropology 24/1: 495-523.
Mecadra, Sandro (Mezzadra, Sandro). 2010. "Dug pogled ka autonomiji. Kapitalizam, migracije i društvene borbe". Centar za nove medije_kuda.org. Preveo Đorđe Čolić.
Scheel, Stephan, Glenda Garreli i Martina Tazzioli. 2015. “Politics of Protection”. (New Keywords. Migration and Borders. Nicholas De Genova, Sandro Mezzadra i John Pickles, ur). Cultural Studies 29/1: 70–73.
Sökefeld, Martin. 2020. "Forced Migration, the Other Way Round? The Politics of Deporting Afghans from Germany". U Forced Migration and Conflict-Induced Displacement. Impacts and Prospective Responses. Muhammad Makki, Aizah Azam, Syed Ali Akash i Faryal Khan, ur. Islamabad, NUST Press, 1-20.
Turton, David. 2003. “Conceptualising Forced Migration“. RSC Working Paper 12. Oxford: Refugee Studies Centre, Queen Elisabeth House, University of Oxford.
Van Hear, Nicholas. 1998. New Diasporas. The Mass Exodus, Dispersal and Regrouping of Migrant Communities. London: UCL Press.