Balkanska ruta

Izrazom balkanska ruta se geografski lokalizuje i segmentira kretanje između jugozapadne  Azije i Evrope. U zavisnosti od širih registara u kojima se upotrebljava, izraz dobija različita značenja, od tehničkih, kojima se naglašavaju geografska pozicioniranost, smer ili objekti (tj. predmeti, znanja, ljudi, novac i sl. koji se kreću), preko političkih, kojima se naglašavaju specifični odnosi unutar i između balkanskih država, kao i prema drugim kolektivnim političkim subjektima, kao što je EU, zatim, kriminoloških, kojima se balkanska ruta formatira kao objekat pojačanog policijskog interesovanja, te razvoja i implementacije sekuritarnih praksi, do kulturoloških, kojima se balkanska ruta inkorporira u stereotipne predstave o Balkanu. Pomenuti značenjski registri i njihovi elementi sučeljavaju se, prelivaju i mešaju, stvarajući pojednostavljene, aistorične, de-kontekstualizovane slike balkanske rute, spremne za instrumentalizaciju u konkretnim socio-političkim interakcijama. Dakle, izraz balkanska ruta se odnosi na različite stvari u zavisnosti od toga ko ga koristi i u kom kontekstu.

Iako danas balkansku rutu geografski vezujemo za jednosmerno, prvenstveno migracijsko kretanje od Turske i Grčke, preko država bivše Jugoslavije do Austrije ili Italije, njena topologija daleko je od jednoobrazne. U različitim periodima, u odnosu na različite objekte i smerove kretanja tih objekata, uključivala je teritorije različitih država. Štaviše, u nekim je artikulacijama čak i isključivala ono što danas, kao posledicu normalizacije percepcije balkanske rute kroz prizmu migracijskih kretanja 2015. godine, obično ovim izrazom podrazumevamo. Na primer, Kancelarija UN za drogu i kriminal u izveštaju iz 2008. godine opisujući balkansku rutu navodi i tzv. severni smer koji u potpunosti izostavlja Grčku i države bivše Jugoslavije, a obuhvaća Avganistan – Pakistan/Iran – Tursku – Bugarsku – Rumunjsku – Mađarsku ili Ukrajinu – Slovačku ili Poljsku – Austriju ili Nemačku (UNODC 2008: 61).

Poreklo izraza balkanska ruta vezuje se za policijske i krugove službi bezbednosti, u kojima je korišćen isključivo u kontekstu dvosmernog šverca narkotika i oružja (UNODC 2008). Kretanje ljudi, tj. migracije, počinju da pariraju drogi i oružju kao objektima koji se kreću po balkanskoj ruti tokom 1990-ih. Osobe prvenstveno poreklom iz država bivše Jugoslavije, ali i Iraka, bežeći od rata i teške političke i ekonomske situacije, idu prema državama Evropske unije, što utiče na radikalniju koordinisanu sekurititizaciju evropske migracijske politike (Strategy 1998; Hess i Kasparek 2022) i začetke ustoličavanja kocepta rute kao jednog od centralnih objekata (ali i sredstva) kontrole i upravljanja migracijama (Hess i Kasparek 2022; Hameršak et al. 2020). Upravo tada počinje diskurzivno formiranje balkanske rute kao jednosmerne migracijske rute, a države Balkana počinju dominantno da figuriraju kao države porekla ili tranzita osoba u pokretu, i to onih koje se, u zemljama u koje dolaze, najčešće administrativno kategoriše kao tražioce azila i izbeglice. Međutim, izraz balkanska ruta nastavlja da se pominje gotovo isključivo unutar profesionalnih diskursa, tj. koriste ga policija, službe bezbednosti, političari, humantarne i druge organizacije civilnog sektora. Takva situacija ostaje praktično sve do 2015. godine i dugog migracijskog ljeta, kada ovaj izraz ulazi u širi javni diskurs, i to direktnim preuzimanjem iz sekuritarnog: nekadašnji Frontex, a današnja Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu, identifikuje tzv. zapadnobalkansku migracijsku rutu kao jednu od pet glavnih migracijskih ruta prema državama zapadne i centralne Evrope, i jednu od dve kopnene migracijske rute.

Sekuritarno-kriminološki registar kroz koji se posmatra balkanska ruta isprepletan je sa percepcijama i diskursima o Balkanu kao nesređenom, haotičnom, jezički a pre svega politički fragmentiranom prostoru, ispresecanom zatvorenim granicama država rođenih u krvavim etno-nacionalnim sukobima iz nekada ekonomski i politički moćnijih kompleksnih političkih entiteta (Riedler i Stefanov 2021). Ove predstave reflektuju se u odnosu dva savremena kolektivizovana politička subjekta, EU i Zapadnog Balkana koji su u asimiteričnim i antagonističkim odnosima.  U tom preplitanju kulturoloških, političkih i kriminoloških registara u kontekstu paternalistički obojenog neokolonijalizma, tokom 2015. godine dolazi do intenziviranja migracijskih kretanja iz Grčke i Turske prema državama centralne Evrope. Tada se u medijima formira specifična slika balkanske rute kao sinegdohe za tzv. izbegličku/migracijsku krizu, kojom dominiraju kolone ljudi koje pešače livadama i putevima balkanskih država, ljudi u parkovima, prepuni vagoni, ljudi koji pokušavaju da uđu u vozove itd. U javnom diskursu balkanska ruta i ekstra-legalni formalizovani migracijski koridor, koji je formiran krajem leta 2015., a koji je omogućavao međunarodno usklađen i od strane državnih institucija organizovan prijem i tranzit od grčko-severnomakedonske granice, preko Srbije, Hrvatske i Slovenije do Austrije i dalje, praktično se sažimaju u jedno.  Diskurzivno poistovećivanje rute i koridora išlo je do te mere da je sa zatvaranjem koridora stvorena netačna slika da je i balkanska ruta zatvorena, tj. da je sporazum između Evropske unije i Turske, koji je stupio na snagu18. marta 2016. godine, doveo do potpunog prekida migracija iz tog smera, pa dalje kopnom do centralne i zapadne Evrope (Obradovic-Wochnik i Stojic Mitrovic 2016).

U periodu zatvaranja koridora, koji je bio postepen, a započeo je s uvođenjem profilacije u novembru 2015. godine, nastupa novi talas sekuritizacija na spoljnim jugoistočnim kopnenim granicama Evropske unije. Ovaj novi talas sekuritizacije se manifestuje jačom kontrolom granica, podizanjem ograda, povećanjem broja graničnih službi, uvođenjem novih tehnologija, upotrebom pasa, dronova, pametnih ograda i tako dalje. Osim fizičkih prepreka,  primenjuju se prakse poput pušbekova, arbitrarnog zatvaranja i ograničavanja slobode kretanja i sl. dolazi i do promena zakona ili njihovih interpretacija kojima se legalizuju represivne prakse (Stojić Mitrović et al. 2020). Sve je raširenije uskraćivanje prava na azil i druge oblike zaštite, pooštravaju se krivični zakonici vezani za nezakonit ulazak i boravak na teritoriji neke zemlje, pa i za pružanje pomoći osobama čiji boravak nije pravno regulisan (ovo predstavlja kriminalizaciju solidarnosti). U narednim godinama, a naročito od 2018, kada Bosna i Hercegovina postaje dominantna deonica, balkanska ruta opet ulazi u žižu šireg javnog diskursa. Sada, međutim, dominiraju slike ne kolona i kretanja, jednosmernog hipertranzita, već zaglavljenosti, kampova, loših uslova za život, nasilja, prisilnog kruženja (Stojić Mitrović et al. 2020). U javnom diskursu ovo se, paradoksalno, predstavlja kao posledica tradicionalno lošeg upravljanja migracijama (i drugim sektorima) u zemljama Balkana. U ovoj prikrivenoj eksternalzaciji, uticaj EU i pojedinih država-članica, koje koristeći svoju poziciju moći i na razne načine uslovljavajući balkanske državice i instrumentalizujući njihovu nezavidnu ekonomsku i političku situaciju, zapravo finansiraju i diriguju ovim upravljanjem, ostaje u pozadini. 

Nasuprot sve većoj invizibilizaciji migracijskih kretanja balkanskom rutom, ona u stvari postaju sve razgranatija, jer ljudi neprestano pokušavaju da pronađu nove puteve koji će ih dovesti do željene destinacije. Dakle, osim prisilnog ostanka, zbog nemogućnosti nastavka puta, dominira i prisilno kretanje, menjanja smera, vraćanje, kruženje, višestruki prelasci granica, traženje novih, često sve rizičnijih načina za nastavak puta. Zato je tehnički sve teže govoriti o balkanskoj ruti, i u akademskim krugovima se govori o balkanskom krugu, koji kao  proizvod sekuritarnih praksi, ali i otpora istima, postaje dominatna forma migracijskih kretanja nakon zatvaranja formalizovanog koridora. Tako balkanska ruta više postaje slepa ulica, i, umesto predvorja, neko zadnje dvorište zonirane Evropske unije u koje se guraju neželjene osobe u pokretu (Stojić Mitrović et al. 2020). 

10. 7. 2022.

Literatura

Beznec, Barbara, Marc Speer i Marta Stojić Mitrović. 2016. Governing the Balkan Route. Macedonia, Serbia and the European Border Regime. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe.

Hameršak, Marijana, Sabine Hess, Marc Speer i Marta Stojić Mitrović. 2020. "The Forging of the Balkan Route. Contextualizing the Border Regime in the EU Periphery". movements. Journal for Critical Migration and Border Regime Studies 5/1: 9-29.

Hess, Sabine i Bernd Kasparek. 2022. "Historicizing the Balkan Route. Governing Migration through Mobility". U Viapolitics. Borders, Migration, and the Power of Locomotion. William Walters, Charles Heller i Lorenzo Pezzani, ur. Duke University Press.

Obradovic-Wochnik, Jelena i Marta Stojić Mitrović. 2016. "The Hidden Costs of Closed Borders for Migrants Stuck in Serbia". The Conversation.

Riedler, Florian i Nenad Stefanov. 2021. "Bordering and Mobility as an Approach to the History of the Balkan Route". U The Balkan Route. Historical Transformations from Via Militaris to Autoput. Florian Riedler i Nenad Stefanov, ur. Berlin etc.: Walter de Gruyter GmbH, 1-20.

Stojić Mitrović, Marta, Nidžara Ahmetašević, Barbara Beznec i Andrej Kurnik. 2020. The Dark Sides of Europeanisation. Serbia, Bosnia and Herzegovina and the EUropean Border Regime. Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung for Southeast Europe. 

Strategy Paper on Immigration and Asylum Policy.1998. 9809/98 CK4 27 ASIM 170. 

UNODC, 2008. Crime and its Impact on the Balkans and Affected Countries.

Kolačići (cookies) pomažu u korištenju ove stranice. Korištenjem pristajete na korištenje kolačića.